Nedeljna popodneva u hali su kao odlasci kod tetke u detinjstvu. Dosadno, sporo, ali napetost raste. Polupao sam direktom dve pločice na zidu. Čekaju me batine. Trener mi kaže "Smiri se više, koje batine, ovog dobijaš". Uvek se očekivalo nešto slatko posle ručka. Prosuo sam lonac s mlekom. Nisam namerno. Čekaju me batine. Tetka mi kaže "Smiri se više, dobićeš batine a ne kolač". Lice mi je testo. Godinama ga mese krošei. Tetka mesi nešto. Kiflice. Štrudlu. Ne znam. Zrak sunca kroz razmaknutu prljavu zavesu pada na njene noge. Zavese ustvari nisu prljave. Sive su. Oprane jutros. Iz slavine u uglu curi kap po kap. Idem da je zavrnem. Trener mi kaže "Ne može, probao sam ja. I sedi, smiri se. Diši". Dišem. Noge iza zraka su u izmaglici. Moje ne dohvataju pod. "Izašao bih malo" kažem tetki. "Sedi tu i čekaj" kaže mi trener. Tetkino dvorište je zaraslo u travu. Izašao sam na ulicu i zatvorio kapiju za sobom.
Čekam. Prošli put je bilo ovako: svaki zamah je imao za cilj da obogalji. Praktično sam bežao do treće, kad se sve pretvorilo u jednu beskrajnu spiralnu traku koja se vraća na početak svakim udarcem. Krug koji postaje kocka i opet kocka u krugu i onda nešto valjkasto prolazi kroz krug u kocki i kockice leda, voda, mast, još masti i opet spirala, još vode i još kockica, svetlo-tama, svetlo-tama. "Ej, stani, stani!" viknuo je neko za mnom. Znao sam ih, braća L. iz tetkinog komšiluka, stariji dve i četiri godine od mene. Prebijaju klince u kraju. Siledžije. Bežao sam. Još vode. "Beži, skloni se levo", učinilo mi se da sam čuo trenerov glas, "levo, levo, nameštaš mu se svaki put!". Osetio sam konopce na leđima. Utrčao sam pravo majci u ruke. "Ok, samo se opusti" rekao mi je trener. Masirao mi je ramena i vrat. Ovaj put će biti ovako: do treće sporo, nikako srljati. U trećoj forsirati levu stranu, tu je slabiji. Levo i dole. Onda lažno povlačenje, čekati da se sasvim otvori, do tad će biti grogi. Onda jak napad, dole, sredina, još levo. Zrak sunca se pomerio u ugao, na praznu korpu za mačku. Majka i tetka su bile u kuhinji. Oklevao sam da virnem kroz prozor, braća L. su stajala pred kapijom. Nedeljna popodneva baš znaju da se oduže.
No comments:
Post a Comment